Али ја вук нисам и немам вучју кожу.
Kо капу, у руке, тутни ми боље
Сибирских степа топли кожух."
Ми немамо способности ни амбиција да се у том жанру окушамо. Такође, нисмо у стању да видимо иза огледала и сасвим смо незаинтересовани за дешифровање очигледног. Ритуално-окултни смисао догађаја о којима је ријеч сасвим измиче нашем погледу, а о „јудејско-масонским плановима и завјерама“ не умијемо прословити нити ријечи. Од писања панегирика, хагиографија и апокрифа, одустали смо још прије него што смо и покушали. Ови скромни редови су, дакле, тек лични утисци настали пред оним што нам изгледа једноставно као јасна представа сукоба добра и зла; више су кардиограм наших размишљања над познатим чињеницама, него ли кохерентно излагање нашег погледа на тему о којој је ријеч.
 |
| Чин абдикације Николаја II Романова 15.марта 1917. године |
Одбацујући материјалистички детерминизам и позитивистичку историјску перспективу као духовно бесплодно сужење свијести које занемарује свештени план историје људског рода, изражавамо увјерење да све што се у историји догађа, бива по вољи или допуштењу Божијем. Супротно томе, људска слобода схваћена као природна датост, у историји проналази бескрајно хаотично поље самовласних контигенција. Све што се догодило, могло је и да се не догоди, или барем не тада и тамо или на такав начин. Страхота дејства помамних сила доњег свијета често навлачи образину историјских процеса, крчећи тако свој пут у колективној свијести од неизрецивости искуства до рационализујућих представа које су својеврсна когнитивна Роршахова мрља.
Ипак, злочин почињен 17.јула 1918. године у Јекатеринбургу, убиство читаве царске породице Романов, опире се покушајима историјске рационализације.
О томе је тешко мислити а да срце не задрхти због ноћи у којој је тама Гетсиманског врта постала огледало вијека.
Зато је за судбину посљедњег руског цара Николаја II Романова и чланова његове породице, супруге Александре, дјеце Олге, Татјане, Марије, Анастасије и престолонасљедника Алексеја, мученички крај био неминован печат.
 |
| Царска породица Романов |
Не можемо се на овом мјесту бавити оцјеном политичких (не)способности посљедњег руског цара и његовом одговорности за зао удес његов, његове породице и отаџбине. Ми ту одговорност унапријед не одричемо, али чврсто стојимо при ставу да је својом жртвом искупио не само своје владарске гријехе, него и историјске преступе руског самодржавља. Но, чак му и један истинољубиви Александар Солжењицин личну врлину и хришћански подвиг признаје само као владарску слабост. Иако се цар одрекао престола вјерујући да је то цијена да се спријечи грађански рат и проливање братске крви, према Солжењицину, таква слабост у одсудном тренутку је равна издаји.
Оштрину Солжењициновог суда приписујемо рефлексу наслијеђеног политичког презира руских интелектуалних слојева према самој установи самодржавља.
У царској Русији на дошашћу „вијека вукодлака“, изопачење месијанске идеје је као и у библијском Израиљу попримило размјере космичке трагедије која је кулминирала у револуцији и злочину цареубиства. Револуционарно настројење је у Русији тог доба имало карактер колективне, псеудорелигиозне, психозе. Бела Хамваш ће, а пропос руске револуције, записати да су само Руси у стању да почине гријех, док остали праве глупости. Јуна 1917. године, гледајући разуздано суров пљачкашки пир сељачких маса у Петрограду, Иван Буњин пише свом пријатељу: „Ох, наша интелигенција - презира достојно племе које је изгубило свако животно чувство и почело неуморно да лаже о овој класи људи о којој није знало ништа...“
Управо, духовна трагедија руске интелигенције је у томе што није познала вријеме у ком је похођена. Штавише, подлегла је искушењу да себе доживи као глас широких маса са којима у стварности није имала никакав додир, нити је свој радикални идеализам заснивала на искуством заснованом разумијевању њених стварних потреба и настројења. Иза свих крупних ријечи и заводљивих парола био је рђаво скривен обострани презир и међусобно неповјерење. Признаје то и Николај Берђајев, када у Руској идеји пише да се "живјело на различитим спратовима културе, чак и у различитим вјековима". Све то је, каже Берђајев, имало погубан утицај на карактер руске револуције. Обломовски темпарамент салонских револуционара, духовни нихилизам епохе којој су припадали, није им дозволио ни да покушају укротити вучју одлучност нижих слојева становништва.
„Свуда око мене издаја, кукавичлук и превара“ пише у свом дневнику Николај Романов непосредно након чина абдикације.
Фебруарска револуција која је до абдикације довела, дјело је културне елите и аристократије која је живјела у илузији да ће свргавање самодржавља бити довољна жртва распаљеном превратничком расположењу маса, жртва коју ће радо и лако положити у темеље поретка који ће потврдити њихов привилегован положај и политичку моћ. Монархистичка друштвена елита пак, није имала моралне храбрости да се досљедно заложи за очување царске круне и политички артикулише и заступа конзервативно становиште, нити одлучности да превратнички импулс каналише у сопствену државничку одговорност, као што је то рецимо био случај код енглеске Славне револуције. Убиством Петра Столипина, под још увијек недовољно истраженим околностима, усахла је и свака плодоносна политичка активност виших слојева руског друштва. Интелигенција је скоро читав вијек сањала и припремала свечовјечанску револуцију, намијенивши Русији улогу месије човјечанства и демијурга новог свијета. Царска Русија и њен самодржавни режим били су прва препрека на том путу, те стога и прва жртва таквих сомнамбулних илузија. Стихија бесловесне воље маса - анархистичка и рушилачка по инстикту а не идеологији – извршила је превратнички наум однарођене и радикализоване мањине. Власт се само неколико мјесеци касније обрела у рукама Верховенских и Шигаљева а безгранична слобода стропоштала у неограничени деспотизам политичких сила, које ће се убрзо потом сурово обрачунати са својим невољним савезницима. Тако ће руски морнари током неколико седмица конфлаграције убити више својих официра, него ли непријатељских војника за три године. Редом ће чланови руске аристократије и културне касте постати жртве револуционарног терора: ликвидације, затвори, логори протјеривања били су свакодневица интелектуалних салона постреволуционарне Русије. Таква судбина разоткрива моралну биједу сваког интелектуалног сплеткарења и ништавну ситничавост политичке логике која рачуна на пакт са ђаволом.
Руска православна црква, синодално устројена и подржављена још од времена Петра Великог те стога друштвено и политички маргинализована, није ни могла бити аутономан и активан чинилац тадашњих процеса.
Дворска камарила – укључујући чак и неке чланове царске породице – са својим вјечитим интригама, антимонархистички и превратнички настројена интелигенција, либерално-љевичарска штампа, пропагандни „распућинизам“ и непријатељство депутата Думе, деценијски анархо-тероризам, рат, непријатељска пропаганда, закулисни планови савезника, корумпираност бирократије, све то и много шта друго стајало је против царског трона и Николаја лично. Још од трагедије на Ходинском пољу, преко катастрофе Руско-јапанског рата и „Крваве недјеље“ до „распућинизма“, Николај II Романов био је беспоштедно и непрекидно сатанизован. То се наставило након абдикације, а на неки начин траје до данас.
 |
| Једна од посљедњих Николајевих фотографија |
Неодлучност и слабост воље је мана која се, нарочито владарима, ријетко када опрашта. Истичући и преувеличавајући слабости Николајевог карактера, релативизује се чврстина његових моралних убјеђења, кротост и скромност, бескомпромисна досљедност у врлини и исповиједању хришћанске вјере. Обесмишљава се његова жртва, не само како би се оправдало ондашње звјерство, него и легитимисало садашње вучје доба. Стога је потребно одганати и примисао о вриједности хришћанске врлине у политичкој борби.
Пред чињеницом да је Николај, самодржац, као човјек и владар морално надмашио демократске вође, све те „миљукове и керенске“који су на власт дошли након њега, треба дакле чврсто затворити очи. Или пак, из угла Запада, слабост руских демократских првaка приписати урођеним манама националног карактера.
Међутим, ако у Николајевом смиреном прихватању Kрста Христовог са вјером у Његово Васкрсење нисмо у стању да видимо побједу Царства Небеског, ми не само да не можемо разумјети чин његове абдикације него и не можемо истински протествовати против „бесмисла живе смрти модерне материјалистичке цивилизације“(Т.С. Елиот). Још мање смо у стању разумјети како то да је на планини Морији, стајавши са измахнутим ножем над Исаком, отац вјере Аврам задобио од Бога обећање да ће се у његовом сјемену благословити народи.
 |
| Николај и Алексеј: детаљ редовних активности током заточеништва у Тоболску |
Сваки човјек је на себи својствен начин учесник духовне драме постојања људског рода, свака је личност непоновљиви тренутак духовне судбине народа коме припада. У личностима царских мученика духовна судбина руског народа сјединила се са свечовјечанском драмом постојања. Француз Жилијар, учитељ царевића Алексеја и вјеродостојан свједок посљедњих мјесеци живота царске породице, међу првима је посвједочио свечовјечански смисао њиховог мучеништва и жртве. Николај II Романов је у часу пропасти царства му, положио свој живот за оно изнад живота и царства. Скинувши са себе царску порфиру као вјерни Христов војник – знајући да не „ратујемо против крви и тијела, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју“ - обукао се у свеоружје Божије. У име Христа, одрекао се положаја најмоћнијег и најбогатијег човјека свог доба. Ни његови најогорченији противници нису вјеровали да је могуће одрећи се свега тако лако, лакше него што се било ко од нас одриче и најмање вриједног дијела свог иметка или празне почасти.
Ипак, свијет се још једном наругао Христу и Његовим ријечима "Царство моје није од овог свијета". И опет је свјетина, у лику морфинисте Александра Kеренског, бирала Вараву.
Упркос одрицању од свега и смиреном прихватању понижења која ће потом услиједити, у ноћи 17.јула 1918. године подруму дома Ипатјева, „кући специјалне намјене“ како су је цареубице назвале, подигавши руке како би узео у наручје свог сина Алексеја, Николај Александрович Романов пао је од метка Јакова Јуровског као прва жртва масакра који ће услиједити.
 |
| Трагови злочина у подруму Ипатјевог дома или"Кући специјалне намјене" |
На другој страни, Александар Kеренски је, деценијама касније, скончао мирно у Њујорку, у дубокој старости. У међувремену, био је признати политички емигрант, предавач на Харварду, сарадник Хуверовог института у Калифорнији.
Одлазећи довољно далеко у прошлост, рекао би циник, свеједно проналазимо тек гробове, шта год мислили о онима који су у њих положени. „Јер таштина је која бива на земљи што има праведника којима бива по дјелима безбожничким, а има безбожника којима бива по дјелима праведничким.Рекох: и то је таштина.“(Проп.8:14)
Руска и Српска православна црква одбиле су да тијело Александра Керенског погребу у црквеној земљи и по православном обреду. Сахрањен је у Лондону, на гробљу оних без религиозног увјерења. Тијела Николаја, Александра, Олге, Татјане, Марије, Анастасије и Алексеја спаљена су и посута кисјелином у једном од напуштених рудника званим Гањина Јама. Од стране Цркве прослављени су као мученици. Тако Црква свједочи истину да у историји постоје само двије врсте слободе: слобода у Богу и слобода од Бога.
Без вјере у трансцедентни смисао живота, историја је тек мање или више интересантна хрпа теорија о нечему што је било а чега је могло и да не буде. Јер „човјек није властан над духом да би зауставио дух, нити има власти над даном смрти, нити има одбране у тој борби, ни безбожност не избавља оног у кога је.“(Проп.8:8) Политика лишена увида у једноставне законе духовног поретка је увијек сљепило које води у јаму.
Код руског епископа Теофана Вишинског, потоњег светитеља названог Затворник, проналазимо:
“Зло расте: зловјерје и невјерје подижу главу, а вјера и Православље слабе. Зар већ нећемо да се уразумимо?...и доћи ће најзад и код нас до онога што се десило, на примјер, код Француза...Ако се то деси, шта мислите како ће нам бити у Дан Суда: после таквих милости на нама? Господе, спаси и помилуј православну Русију.
Јер, Твоја праведна пријетња долази!“
Након неколико деценија обистиниће се праведна пријетња на коју је упозоравао епископ-аскета. Слушајући вијести о томе, посљедњи руски цар забиљежиће у дневнику скоро исте ријечи молитвеног вапаја: „Господе спаси и умири Русију!;
Данас и овдје ми недостојни усуђујемо се дописати: „И са њом читав свијет. Амин!
Коментари
Постави коментар